Lice i naličje života od interneta i par dodatnih lekcija

Juče sam u nekoliko sati proživela krah i vaspostavljanje posla.

Nisu to teme o kojima se javno priča, ali nije fora ni da se pravim da su sve cvetići i leptirići, i, koliko god ovaj moj slučaj bio specifičan, istovremeno je i dobra lekcija. Nekoliko lekcija, zapravo.

Cvetići i leptirići

U poslednjem tekstu u prethodnoj godini objavila sam da napuštam klasičan frilensing (pisanje za druge) i da krećem kao partner na jednom projektu.

Taj aranžman mi je doneo mnogo više slobodnog vremena, finansijski sam trenutno nešto jača nego ranije, radimo na promociji projekta (još je u začetku) te očekujem da uskoro budem mnogo jača. Trenutno je u pitanju stabilan prihod u visini nekoliko prosečnih plata.

Sve  je dobro.

Toliko dobro da sam se krajem januara otisnula na Tajland, da malo iskusim sveta kao pravi digitalni nomad. Na Tajlandu su mi par prijatelja i momak sa kojim sam ušla u partnerstvo – taman prilika da se on, Britanac, i ja, Srpkinja, upoznamo posle skoro dve godine saradnje. Odluka i putovanje, sve stalo u tačno trinaest dana, povratna karta na nepuna dva meseca (sa idejom da, ako mi se baš dopadne, mogu i da produžim – finansijski mi se može, fizički me ništa ne zadržava).

Nije tema ovog posta, ali Bankok mi se uopšte nije dopao i jedva sam dočekala da se zabodem na ostrvo. Uplatili smo smeštaj na mesec dana i evo, nekih dvadesetak dana stvarno uživam na Ko Lanti. Cvetića i leptirića radi, evo i par fotki:

Pogled iz kreveta

 

WP_20150208_11_17_54_Pro

 

WP_20150218_17_56_12_Pro

 

WP_20150224_18_29_38_Pro

Ne mogu da izbrojim koliko godina unazad nisam imala pravi odmor, i najzad sam ga dočekala – čak i ono što radim, a što stvarno nije puno, možda sat-dva dnevno ako i toliko, ne osećam kao posao – sve je lagano, prirodno, izmešteno a stvarno. Paradoksalno, živim vrlo lagano a opet življe nego bilo kad poslednjih godina.

Poslednjih desetak dana na Tajlandu planirala sam da provedem na severu, u gradu Chiang Mai koji je jedno od najvećih okupljališta digitalnih nomada u svetu – delom zato što me jako zanima da upoznam te ljude, delom jer je i taj partner tamo te mi je to fantastična prilika da radim rame uz rame s njim i naučim još gomilu novih stvari.

Sve u svemu, život je dobar – život je zapravo fantastičan, onakav kakav bi trebalo da bude. O ovakvoj slobodi sam sanjala i evo, živim je. Moguće je. Kad se vratim više neću biti luda da radim po sto sati nedeljno, putovaću mnogo više i dalje, imaću vremena za svoje ljude, neću, nikako neću zaboraviti ovaj osećaj – osećaj da je moguće, i da je sjajno!

Krah

Tako, pijuckam ja 3u1 na balkonu nakon povratka sa plaže, lagano pravim strategiju za blog tog novog sajta i gledam kad mi je najpovoljniji let za Chiang Mai, kad na Skype stiže: Hey, are you online, can you voice chat?

Sure, oblačim majicu i razmišljam šta li se desilo. Retko koristimo voice/video chat, obično kad nešto kompleksnije treba dogovoriti/razraditi i obično ga dogovorimo unapred.

Ukratko… Partnerstvo u koje sam uletela je deo dugogodišnjeg partnerstva između dva prijatelja iz detinjstva – koje su oni, četiri dana ranije, odlučili da prekinu. Neočekivano za obojicu, još neočekivanije za mene. Još uvek ne znaju tačno kako će sve podeliti, ali smatra da treba da me obavesti.

U sekundi u mojoj glavi:

gospode bože, na Tajlandu sam još skoro mesec dana, na kartici nekoliko stotina dolara – šta ću?

čekaj, još nisam razradila onu moju ideju, skoro da nemam drugih izvora prihoda

jao treba ponovo da tražim klijente, kako sad opet kad je ovo trebalo da bude korak napred, ne želim ponovo…

okej, snaći ću se

svega ti, pa je l to plačem?

Svet i život u koji sam već poodavno udobno uljuljkana u trenutku se ruše. Praktična kakva sam, već nazirem obrise nekog game plan za dalje, ali u problemu sam. Odučila sam se od razmišljanja o novcu, zaboravila sam kako izgleda snalaziti se ispočetka. Znam, negde znam da to mogu – a nemam ni izbora – ali to nije ono što sam planirala, to je svetlosnim godinama daleko od onoga što sam planirala.

Klimam glavom, razumem situaciju, razumem i njega kojem je toliko neprijatno da ja pokušavam njega da umirim.

Na nesreću, bio je toliko zbrčkan da mi je u prvih par minuta stvari predstavio mnogo lošijim nego što jesu. U narednih nekoliko sati i još par razgovora, sa njim i drugim partnerom (sa kojim sam dotad jako malo komunicirala) se sve skockalo: da, njihovo partnerstvo se završava, ali ja imam izbor. Kako sam, pored sajtova koje treba da podele, i ja važan asset  kojeg bi obojica rado „uzeli“ kao partnera za dalje, ja mogu da biram s kim i kako hoću da nastavim.

Izabrala sam, ponovo je sve u redu, čak dosta bolje nego što je bilo – u novom aranžmanu, iako je to potpuno novo poglavlje, postajem u neku ruku punopravni partner što će mi doneti i nove odgovornosti i naterati me da brže usvojim nova znanja, ali i značajno uticati na finansijsku stranu priče.

Da, sad je sve dobro. Ipak, ta višečasovna bura me je ostavila sa nekoliko lekcija.

1. Nikad, NIKAD sva jaja u jednu korpu

Samo jedan posao – greška. Da li više poslova ili više klijenata (ili i jedno i drugo), ali nikako se ne oslanjati na jedan izvor prihoda, koliko god delovao stabilno.

2. Sve dok nemam nešto opipljivo svoje, potencijalno sam u problemu

Bila sam lenja. Uljuljkala sam se u jedan posao koji nije moj – da, imala sam procentualnu zaradu i od njega, ali to nije bio moj posao, nije bio pod mojom kontrolom. Ovako nešto stvarno nije bilo za očekivati jer sam posao je stabilan, ali svejedno, trebalo je ažurnije da radim na svom projektu.

Za frilensere, pisce i sve druge, sad sam još uverenija da je neophodno da svoj posao grade kao biznis, da rade na tome da od sebe naprave brend, da prave poznanstva i šire listu kontakata (Željko i Vlada su nedavno napravili sjajan webinar o važnosti networkinga) i razrade poslovni model koji u najmanjoj mogućoj meri zavisi od drugih. Email liste, spiskovi potencijalnih klijenata kojima se u svakom trenutku može pribeći, kakav god ali neki akcioni plan mora da postoji.

3. Budi fer prema ljudima, biće fer prema tebi

Okej, ja znam da sam postala važan deo ove male mašinerije, ali svejedno me je iznenadilo sa kojim žarom i jedan i drugi istovremeno i žele da nastave da rade sa mnom, i da pomognu da nađem najbolje rešenje za sebe. Toliko da mi je čak ostavljena mogućnost da, ako za mesec, tri ili šest odlučim da mi se ovaj aranžman ipak ne dopada, već mi je, na Denovu blanko preporuku, obezbeđen posao u firmi jednog od najvećih magova self-help niše. Stalan posao, dobra plata, beneficije i to. Naravno, ne planiram to da iskoristim (naročito jer bi to verovatno podrazumevalo da moram da živim u Singapuru :p ), ali je onoliki kompliment.

Doduše, možda je i do toga što su Britanci, mada sumnjam da je samo to.

4. Ušteđevina je majka

Tačka.

A umesto zaključka… I sad pijuckam 3u1 na balkonu, nakon što sam se vratila sa plaže. Sve je u redu. Ali ne, nisu sve cvetići i leptirići, i ja sam sebi dozvolila da to zaboravim. Vi nemojte 😉

Print Friendly, PDF & Email
The following two tabs change content below.

Jelena Radovanović

Moja "zone of genius" je pomaganje briljantnim stručnjacima da izgrade svoj najautentičniji brend - zato što me to raduje, zato što sam stvarno dobra u tome, i zato što obožavam onaj osećaj kada ljudi sa kojima radim poslože sve kockice i shvate da je ono što su zamislili moguće!

Latest posts by Jelena Radovanović (see all)